Mentalno zdravlje: kada kod psihijatra

Pre nego što krenemo: prestanite da se pravite da je sve u redu. Prestanite sa tim starim srpskim običajem, tim fatalizmom koji kaže “proći će samo od sebe”. Neće. Mentalno zdravlje nije hir, nije luksuz; to je temelj vašeg života. Ono što zanemarite danas, sutra će vam naplatiti kamatu. Ljudi često misle da je konsultacija sa psihijatrom rezervisana samo za “ozbiljne slučajeve”, za one o kojima se šapuće. To je mit, opasna zabluda. Prava istina je da je traženje pomoći znak snage, a ne slabosti. Posebno kada su u pitanju anksiozni poremećaji, koji tiho, ali uporno, razaraju kvalitet života. Osvrnite se oko sebe, slušajte pažljivo. Previše ljudi pati u tišini.

Kada je vreme za konsultaciju sa psihijatrom i kako prepoznati anksiozne poremećaje?

Često čujem: “Ma, nije mi ništa, samo sam pod stresom.” Stres je deo života, da. Ali postoji jasna linija između prolaznog stresa i onoga što se razvija u nešto mnogo ozbiljnije. Kada vam stres počne da uništava san, apetit, odnose sa ljudima, kada vam otežava da ustanete iz kreveta ili da obavite najjednostavnije stvari – to nije “samo stres”. To je poziv za buđenje.

Prepoznajte signale: ne ignorišite svoje telo i um

Vaše telo i um su povezani. Ignorisanje mentalnih tegoba je isto kao da ignorišete jak bol u grudima. Evo nekoliko jasnih pokazatelja da je vreme da potražite stručnu pomoć:

• Dugotrajna tuga i beznađe: Ako se osećate tužno, prazno, beznadežno već nedeljama, ako ne uživate u stvarima koje su vas nekada radovale. Nije normalno da se stalno osećate kao da nosite težak teret.
• Nesanica ili preterano spavanje: Problemi sa spavanjem su gotovo uvek prvi znak. Ne možete da zaspite, budite se usred noći sa naletima panike, ili, suprotno, spavate po 12 sati i opet ste umorni. San je ključ, a njegov poremećaj je crveni alarm.
• Nagle promene raspoloženja: Od euforije do duboke tuge, bez jasnog razloga. Ako se vaša okolina žali da ste nepredvidivi, poslušajte ih.
• Smanjen apetit ili prejedanje: Hrana je često ventil. Ako ste izgubili interesovanje za jelo ili, obrnuto, koristite hranu da biste ugušili emocije, to je problem.
• Gubitak interesovanja za aktivnosti: Nekada ste uživali u hobijima, druženju, sportu. Sada vas ništa ne motiviše. Ne forsirajte se da budete “normalni” ako vam se ne da. To nije lenjost, to je simptom.
• Povlačenje iz društva: Izbegavate prijatelje, porodicu. Telefon zvoni, ali vi ga ignorišete. Sve više vremena provodite sami. Izolacija samo pogoršava stanje.
• Problemi sa koncentracijom i pamćenjem: Teško vam je da se fokusirate na posao, da pratite razgovor, zaboravljate stvari. To nije “starost” ili “zaboravnost”; to može biti znak da je vaš um preopterećen.
• Fizički simptomi bez jasnog uzroka: Glavobolje, problemi sa varenjem, konstantan umor, bolovi u mišićima… Ako su svi lekarski nalazi u redu, a vi se i dalje osećate loše, uzrok je često psihosomatski.

A anksiozni poremećaji? Oni su podmukli. Ne daju vam mira. Stalna briga, prekomerna nervoza, osećaj predstojeće propasti – to su samo neki oblici. Tu su napadi panike, koji vas parališu, čine da mislite da ćete umreti, iako je fizički sa vama sve u redu. Tu je socijalna anksioznost, koja vas sprečava da razgovarate s ljudima, izlazite, živite. Generalizovani anksiozni poremećaj je kada ste konstantno u grču, brinete o svemu i svačemu, od sutrašnjeg računa do smaka sveta. To nije “nervozna priroda”, to je bolest koja se leči. I što pre to shvatite, pre ćete se osećati bolje. Mnogi, nažalost, godinama prolaze kroz agoniju, pokušavajući da se “sami izvuku”, što u većini slučajeva samo produbljuje problem.

Zablude i strahovi: šta psihijatar zapravo radi?

Najveća barijera za mnoge je strah od stigme. “Šta će reći komšiluk?”, “Obeležiće me za ceo život”, “Plašim se lekova.” U Srbiji je to posebno izraženo. Svaki Srbin prvo proba da reši sam, pa sa komšinicom, pa sa rakijom, pa sa babinim travama, a tek onda, ako baš mora, ide lekaru. A za mentalno zdravlje… e, za to tek ide kada je nož pod grlom.

Psihijatar nije tamo da vas proglasi “ludim”. To je doktor medicine, obučen za dijagnostikovanje i lečenje mentalnih poremećaja. On razume hemiju mozga, uticaj hormona, genetike, okoline. Ne čita vam misli. Nema nameru da vas zauvek “navuče” na lekove. Njegov cilj je da vam pomogne da ponovo uspostavite ravnotežu, da vas osposobi da funkcionišete. To znači da će sa vama razgovarati, postavljati pitanja, procenjivati vaše stanje. To je razgovor, konsultacija, a ne inkvizicija.

Često, prvi korak je da se isključe fizički uzroci vaših simptoma. Hormonski disbalans, problemi sa štitnom žlezdom, nedostatak vitamina B12 – sve to može imitirati simptome anksioznosti ili depresije. Tek kada se to isključi, kreće se u dublje ispitivanje. Psihijatar može predložiti terapiju, a to ne mora automatski da znači samo lekove. To može biti psihoterapija, promene životnih navika, tehnike relaksacije. U mnogim slučajevima, kombinacija svega toga daje najbolje rezultate. Lekovi, kada su potrebni, nisu bauk. Oni nisu rešenje za sve probleme, ali mogu biti most koji vam omogućava da pređete preko reke kada su bujice prejake, dok istovremeno učite da gradite svoj, stabilniji most.

Naše zdravstvo i prvi korak

Razumem da je sistem kod nas komplikovan. Redovi u domovima zdravlja, čekanje na termine kod specijalista, papirologija… Sve to može da deluje obeshrabrujuće. Ljudi se plaše da će ih u državnoj ustanovi “samo kljukati lekovima” bez dubljeg razumevanja. Neki izbegavaju javne ustanove zbog straha od “zapisivanja” ili neadekvatne brige. Zato mnogi biraju privatne klinike, gde je pristup često brži i, percipira se, posvećeniji. Važno je da znate da imate pravo da birate. Bitno je da napravite taj prvi korak, bez obzira na to da li ćete se obratiti državnom ili privatnom sektoru. Ne odlažite. Cena zdravlja je neprocenjiva. Cena nečinjenja je mnogo veća.

Prva konsultacija sa psihijatrom je prilika da iznesete sve što vas muči. Budite iskreni, bez obzira koliko vam se nešto činilo nevažnim ili sramotnim. Psihijatar je tu da sluša, bez osude. Zapamtite, on je video i čuo sve. Nećete ga iznenaditi. Opišite svoje simptome, kada su počeli, šta ih pogoršava, kako utiču na vaš život. Recite mu o svojim strahovima, nadama, očekivanjima. Što ste otvoreniji, to će pomoć biti efikasnija.

Nema magičnog štapića, ali postoji put do boljeg mentalnog zdravlja. On počinje onog trenutka kada prepoznate da vam je pomoć potrebna i kada smognete hrabrosti da je potražite. To je najteži korak, ali i najvažniji. Znam da je strah prisutan, ali razmislite o tome: živite li život kakav želite? Ili ste zarobljeni u kavezu anksioznosti i tuge? Izbor je na vama.

Zakažite konsultaciju.